Силирање целе биљке кукуруза
10. септембра 2019.
Силирање је начин конзервисања биљака и њихових нуспроизвода влажним путем, а постиже се ферментисањем у силираној маси помоћу микроорганизама без присуства ваздуха.
Предности силирања су:
– сличност по хемијском саставу и хранљивој вредности зеленој храни, али и по садржају суве материје, протеинима и витаминима, па се користи током зиме а у дањашњим условима и током читаве године;
– могућност балансирања оброка у дужем временском периоду, што доприноси стабилној производњи млека, како у погледу количине, тако и састава;
– силирати се могу биљке које дају високе приносе у зеленој маси, а нису погодне за припремање сена због грубости стабла (кукуруз, сирак, сунцокрет…), или се због временских прилика не могу осушити за сено (луцерка или ливадске траве у кишним периодима године);
– производња силаже омогућава разнородније коришћење ораница и омогућава ефикаснију експлоатацију земљишта, са две жетве годишње јер се културе за силирање могу гајити као озими, пролећни, накнадни и пострни усеви;
– добијање знатно више енергије по хектару него када се кукуруз користи у облику зрна и кукурузовине али у погледу производње протеина, кукуруз се не може поредити са легуминозама;
– при силирању вишегодишњих легуминоза или трава комбајнирана маса се одмах одвози са парцела па се брже обавља регенерација и добија се један откос више у току године чиме се олакшава сузбијање корова, који се често шире сеном или сувом кабастом храном;
– силирање споредних производа биљне и индустриске производње (главе и лишће шећерне репе, кукурузовина, слама, сирови резанци шећерне репе, пивски троп, комине…) чиме је омогућено боље искоришћавање свих извора у исхрани домаћих животиња, а самим тим смањивање трошкова исхране;
– постижу се мањи губици у хранљивим материјама (угљеним хидратима, протеинима, витаминима и минералним материјама) у односу на сушење, јер се припремањем сена губи се најчешће око 25% (а понекада и 30-40%) суве материје, док при силирању сви губици ретко прелазе 10%;
– у односу на сено мање зависи од временских услова а радови на силирању се обављају у време када радна снага још није упослена на главним јесењим радовима;
– у 1 м3 силаже стаје двоструке више суве материје (160-180 кг/м3) него у 1 м3 небалираног сена (70-80 кг/м3);
– готово сви процеси силирања, као и дистрибуције силаже животињама, могу бити потпуно механизовани и не захтева никакву допунску прераду при храњењу;
– трајност силаже, тј. добро спремљена силажа, у добрим сило-објектима, може се чувати до момента употребе, више година.

Недостаци силирања су:
– манипулисање великом количином биљне масе велике влажности;
– у току силирања настају одређени губици хранљивих материја;
– силажа до скора није могла бити предмет купопродаје, јер се лако квари, па се не може транспортовати на веће удаљености и користи се тамо где се и спрема;
– захтева веће почетне инвестиције, за набавку сило-комбајна и подизање сило-објеката;
– при ад либитум исхрани преживара долази до мањег конзумирања суве материје него при конзумирању свежих или осушених кабастих хранива;
– потреба неквалитетне силаже може изазвати поремећаје здравља животиња;
– коришћење силаже утиче негативно на зрење квалитетних сирева па је у поједним регијама Швајцарске и Италије забрањена.