Силирање је начин конзервисања биљака и њихових нуспроизвода влажним путем, а постиже се ферментисањем у силираној маси помоћу микроорганизама без присуства ваздуха.

Предности силирања су:

– сличност по хемијском саставу и хранљивој вредности зеленој храни, али и по садржају суве материје, протеинима и витаминима, па се користи током зиме а у дањашњим условима  и током читаве године;

– могућност балансирања оброка у дужем временском периоду, што доприноси стабилној производњи млека, како у погледу количине, тако и састава;

– силирати се могу биљке које дају високе приносе у зеленој маси, а нису погодне за припремање сена због грубости стабла (кукуруз, сирак, сунцокрет…), или се због временских прилика не могу осушити за сено (луцерка или ливадске траве у кишним периодима године);

– производња силаже омогућава разнородније коришћење ораница и омогућава ефикаснију експлоатацију земљишта, са две жетве годишње јер се културе за силирање могу гајити као озими, пролећни, накнадни и пострни усеви;

– добијање знатно више енергије по хектару него када се кукуруз користи у облику зрна и кукурузовине али у погледу производње протеина, кукуруз се не може поредити са легуминозама;

– при силирању вишегодишњих легуминоза или трава комбајнирана маса се одмах одвози са парцела па се брже обавља регенерација и добија се један откос више у току године чиме се олакшава сузбијање корова, који се често шире сеном или сувом кабастом храном;

– силирање споредних производа биљне и индустриске производње (главе и лишће шећерне репе, кукурузовина, слама, сирови резанци шећерне репе, пивски троп, комине…) чиме је омогућено боље искоришћавање свих извора у исхрани домаћих животиња, а самим тим смањивање трошкова исхране;

– постижу се мањи губици у хранљивим материјама (угљеним хидратима, протеинима, витаминима и минералним материјама) у односу на сушење, јер се припремањем сена губи се најчешће око 25% (а понекада и 30-40%) суве материје, док при силирању сви губици ретко прелазе 10%;

– у односу на сено мање зависи од временских услова а радови на силирању се обављају у време када радна снага још није упослена на главним јесењим радовима;

– у 1 м3 силаже стаје двоструке више суве материје (160-180 кг/м3) него у 1 м3  небалираног сена (70-80 кг/м3);

– готово сви процеси силирања, као и дистрибуције силаже животињама, могу бити потпуно механизовани и не захтева никакву допунску прераду при храњењу;

– трајност силаже, тј. добро спремљена силажа, у добрим сило-објектима, може се чувати до момента употребе, више година.

Недостаци силирања су:

– манипулисање великом количином биљне масе велике влажности; 

– у току силирања настају одређени губици хранљивих материја;

– силажа до скора није могла бити предмет купопродаје, јер се лако квари, па се не може транспортовати на веће удаљености и користи се тамо где се и спрема;

– захтева веће почетне инвестиције, за набавку сило-комбајна и подизање сило-објеката;

– при ад либитум исхрани преживара долази до мањег конзумирања суве материје него при конзумирању свежих или осушених кабастих хранива;

– потреба неквалитетне силаже може изазвати поремећаје здравља животиња;

– коришћење силаже утиче негативно на зрење квалитетних сирева па је у поједним регијама Швајцарске и Италије забрањена.