25. маја 2022.
НИШ
ГУ НИШ - СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА ПОЉОПРИВРЕДУ
ВОЛИМ СЕЛО

Припрема сена од првог и последњег откоса зелене луцерке, услед повремених лоших  временских услова, веома је отежано. Поред тога проузрокује високе губитке у хранљивим материјама, нарочито у каротину. Због наведених разлога препоручује се конзервирање зелене луцерке. Луцерка је богата у протеинима, не садржи потребан шећерни минимум за успешну ферментацију млечнокиселог типа, што је сврстава у трећу групу према погодности за силирање, тј. у групу биљака које не могу саме да се силирају.
Зато се за успешно силирање зелене луцерке препоручује додавање угљенохидратних хранива као што су ситно млевена прекрупа зрна кукуруза (5-7%), суви резанац шећерне репе (8-10%), меласа (3-5%), дехидрирана сурутка (2-3%). Силирање се може обавити и са додатком бактеријско-ензимских инокуланата који се додају у малим количинама (5-10г/т зелене масе),што може да буде и јефтиније од додавања угљено-хидратних хранива. При мањем садржају суве материје (25-30%) дужина одрезака биљака треба да буде 3-5цм, а при већем садржају суве материје (30-35%) од 2-3цм. Од зелене луцерке може да се прави и сенажа, али тада садржај суве материје у провенутом материјалу треба да буде између 40 и 60%, а дужина одрезака од 0,7-1,5цм.
Предности силирања су:

  • сличност по хемијском саставу и хранљивој вредности зеленој храни, али и по садржају суве материје, протеинима и витаминима, па се користи током зиме а у дањашњим условима и током читаве године;
  • могућност балансирања оброка у дужем временском периоду, што доприноси стабилној производњи млека, како у погледу количине, тако и састава;
  • силирати се могу биљке које дају високе приносе у зеленој маси, а нису погодне за припремање сена због грубости стабла (кукуруз, сирак, сунцокрет…), или се због временских прилика не могу осушити за сено (луцерка или ливадске траве у кишним периодима године);
  • производња силаже омогућава разнородније коришћење ораница и омогућава ефикаснију експлоатацију земљишта, са две жетве годишње јер се културе за силирање могу гајити као озими, пролећни, накнадни и пострни усеви;
  • добијање знатно више енергије по хектару него када се кукуруз користи у облику зрна и кукурузовине али у погледу производње протеина, кукуруз се не може поредити са легуминозама;
  • при силирању вишегодишњих легуминоза или трава комбајнирана маса се одмах одвози са парцела па се брже обавља регенерација и добија се један откос више у току године чиме се олакшава
  • сузбијање корова, који се често шире сеном или сувом кабастом храном;
  • силирање споредних производа биљне и индустријске производње (главе и лишће шећерне репе, кукурузовина, слама, сирови резанци шећерне репе, пивски троп, комине…) чиме је омогућено боље искоришћавање свих извора у исхрани домаћих животиња, а самим тим смањивање трошкова исхране;
  • постижу се мањи губици у хранљивим материјама (угљеним хидратима, протеинима, витаминима и минералним материјама) у односу на сушење, јер се припремањем сена губи се најчешће око 25% (а понекада и 30-40%) суве материје, док при силирању сви губици ретко прелазе 10%;
  • у односу на сено мање зависи од временских услова а радови на силирању се обављају у време када радна снага још није упослена на главним јесењим радовима;
  • у 1 м3силаже стаје двоструке више суве материје (160-180 кг/м3) него у 1 м3 небалираног сена(70-80 кг/м3);
  • готово сви процеси силирања, као и дистрибуције силаже животињама, могу бити потпуно механизовани и не захтева никакву допунску прераду при храњењу;
  • трајност силаже, тј. добро спремљена силажа, у добрим сило-објектима, може се чувати до тренутка употребе, више година;
  • због високог садржаја влаге силажа се чува без опасности од могуће појаве пожара, док сено и слична хранива добијена сушењем (кукурузовина, сламе и плеве) су стално угрожена овом потенцијалном опасношћу.

Недостаци силирања су:

  • манипулисање великом количином биљне масе велике влажности;
  • у току силирања настају одређени губици хранљивих материја;
  • силажа до скора није могла бити предмет купопродаје, јер се лако квари, па се не може транспортовати на веће удаљености и користи се тамо где се и спрема;
  • захтева веће почетне инвестиције, за набавку сило-комбајна и подизање сило-објеката;
  • при ад либитум исхрани преживара долази до мањег конзумирања суве материје него при конзумирању свежих или осушених кабастих хранива;
  • потреба неквалитетне силаже може изазвати поремећаје здравља животиња;
  • коришћење силаже утиче негативно на зрење квалитетних сирева па је у поједним регијама Швајцарске и Италије забрањена.

Оцена квалитета силаже

Пре почетка коришћења силаже неопходно је да се на одговарајући начин процени или прецизно утврди квалитет силиране масе, како би се на основу тога знало да ли се и у којој количини припремљена силажа уопште може користити за исхрану животиња. Основно је правило да је квалитет силаже утолико бољи уколико су својства почетног материјала мање измењена.
За утврђивање органолептичких својстава нису потребне скупе и компликованије хемијске анализе, већ се особине као што су мирис, боја и структура утврђују чулима мириса, вида и додира. Међутим, овако донете оцене могу бити субјективне, док је у циљу добијања што реалније оцене неопходна пре свега непристрасност, а такође и веће искуство.

Појава плеснивости силажа је велики проблем, везан за присуство кисеоника у силираном материјалу. Плеснивост код добро сабијеног материјала долази до изражаја само на површинским деловима силаже, који се иначе одбацају и не користе у исхрани животиња.
Међутим, при силирању сувљег материјала, након отварања сило објекта дешава се да се услед продора ваздуха плеснивост развија и у унутрашњим деловима силаже.
Особине као што су боја, мирис и структура су посебно битне јер се укључују у одговарајуће методе за оцену квалитета силаже. Боја силаже може да буде различита, и зависи пре свега од врсте силираног материјала. За квалитетну силажу целе биљке кукуруза карактеристична је жутозелена боја, а за силажу влажног зрна или клипа кукуруза жута. Силаже луцерке и трава треба да имају маслинасто зелену боју, док је боја силаже од глава и лишћа шећерне репе мрка. Одступање од ових боја указује да је у току силирања било већих или мањих неправилности. Прекиселе силаже имају бледозелену, а често и жутозелену боју, док тамнија боја силаже
указује на високу температуру при силирању. Мирис силаже се најбоље процењује уз њено претходно трљање прстима или између дланова, чиме се сви присутни мириси појачавају. Мирис квалитетне силаже после неколико минута нестаје са руку, док мирис лоше силаже, са доста бутерне киселине, остаје дуго. Квалитетна силажа треба да има благо накисео и пријатно ароматичан мирис, који подсећа на мирис киселог купуса, краставаца и парадајза, или мирис ускислог теста. Силажа од провенутог материјала или сенажа имају слабије изражен мирис у односу на силажу природно влажног материјала, и њихов мирис више подсећа на мирис сена. Оштар кисео мирис указује на знатније присуство сирћетне киселине, што може утицати на битније смањење конзумирања силаже. Тежак и оштар мирис на ужегао бутер указује на присуство бутерне киселине. Уколико се ради о мањим количинама ове киселине, што се прецизно може утврдити само хемијским анализама, она се опрезно може кoристити у исхрани стоке. Повећана ароматичност у односу на нормалну јавља се у силажама где је ферментација текла на вишим температурама, и карактеристична је за карамелисану силажу. Мирис овакве силаже подсећа на мирис свеже испеченог ражаног хлеба. Оваква силажа има мању сварљивост протеина, и мало или нимало каротина. Структура силаже је важан показатељ квалитета. У квалитетној силажи структура је сачувана тако да се лако распознају поједини биљни делови, односно зрна, делови листа и стабљике, пупољак или цвет и др. У лошој силажи структура је јако промењена, а при додиру рукама осећа се слузавост и улепљеност.

ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ